Evo šta su, o svojim najdražim učiteljima, podelili sa prisutnim učesnicima, osnivači i ambasadori ANN_EX_YU:
 
 
 
Sanja Dragičević Babić, TV voditelj i novinar - Ambasador ANN_EX_YU, o svojoj učiteljici:

Časna pionirska, da za uspomenu imam ovu sliku. Jednu. Sa prijema pionira. Na ostale, koje su došle posle, nisam kasnila. Rat je poranio, ako mu je uopšte ikada i vreme, i odneo ih sa sobom. Ali sećanja , na svu sreću, nije. Ovo sam ja. Već me prepoznajete po belim čizmama.  Jer zašto bih ja kao sve devojčice, imala cipelice.  A pored mene je ona. Dragica Misita.  Posebna je i po tome što ima jednu važnu titulu. Ona je učiteljica. Moja učiteljica.  

Bila je blaga. Govorila polako, učila nas strpljivo. Pamtim njeno strpljenje za sva naša pitanja, zvuk sricanja prvih slogova - slovkanja. Objašnjavanja. Retko kad je vikala, lepom ponašanju nas je učila. Pamtim i da me je volela.  Uticala je na mene da čitam slikovnice i knjige, zavolim tada srpsko hrvatski jezik, steknem dobre navike... Sećam se prve petice u dnevniku, njenog osmeha, pada sa stolice i našeg smeha, a najviše njenih očiju kada bismo bez sricanja čitali i bez greške pisali. Bila je ponosna na nas. Imali smo poštovanje za nju, a ona bezuslovnu ljubav za svakog ponaosob. Mnogo toga pamtim. Najviše njen savet da je za dobru kuću potreban dobar temelj. Tada to  nisam shvatala. Sada shvatam. Temelj koji mi je dala u školi i danas nadograđujem.
Dragica Misita, družila se sa nama u prvom razredu OŠ "Veselin Bećević" u Čapljini. Ja sa njom, u mislima i danas. Često zajedno prošetamo hodnicima, dvorištem nekadašnje škole.

Zbog nje sam htela da postanem učiteljica. Nisam. Novinar sam sad. Ali joj hvala na prvim naučenim slovima, čitanju i pisanju, jer bez toga ne bih mogla da radim svoj posao. Znam da je otišla u Kanadu. Ne znam da li je živa. Ali znam da živi u mom sećanju. Hvala joj još jednom.

Vesna Nedeljković, nastavnica maternjeg jezika - Ambasador ANN_EX_YU, o svojoj učiteljici:

Uvek sam se pitala zašto toliko volim da sa decom pričam o knjizi Orlovi rani lete. Ta moja neopisiva motivacija, da mojim đacima dočaram kontekst i da oni osete tu moju potrebu da im prenesem ljubav prema tom štivu. I ne samo to, nego da razumeju i dožive to delo,  u svoj njegovoj lepoti i različitosti. Učiteljica Lana, voljena učiteljica, učitelj Paprika...ucitelji...
Moja učiteljica Anđelka zapravo me podsećala na Lanu. Mlada, lepa, uvek nasmejana i spremna da nas prigrli. Bili smo joj prva generacija i uprkos neiskustvu, svoj poziv obavljala je najbolje moguće, sa puno ljubavi i želje da volimo školu, jedni druge i da slobodno razvijamo nase talente. I uspela je. Svi iz odeljenja se i danas družimo, svako od nas izgradio je svoju karijeru i svi još uvek volimo školu i našu ucčteljicu. Danas je ona u zasluženoj penziji. Saznala sam da je, pred sam kraj profesiolne karijere, u jednom novinskom članku, moja učiteljica, nasmejana i lepa, zaslužna za zbirku pesama koju je objavio njen učenik, dete iz doma za nezbrinutu decu. To je moja Adjelka, moja večita inspiracija i putokaz kako ostati lep i nasmejan. Tako je lako, potrebno je samo voleti decu, voleti školu i najlepsi poziv na svetu, koji oplemenjuje i nadograđuje čoveka koji mu se celm bićem posveti.

 

Jasna Janković, sndikalni lider - Ambasador ANN_EX_YU, o svojoj učiteljici:

Moja čarobnica, Nadežda Nada Janković
Provela sam bajkovito detinjstvo na selu. Verala sam se po drveću, istraživala prirodu i jela organsku hranu, mada tada niko nije znao da se tako zove.
Došao je trenutak mog polaska u školu. Bilo je 40 učenika prvog razreda, samo jedno odeljenje i samo jedna mlada učiteljica.
Tako sam ja morala baš u to odeljenje, a ona je morala da bude baš moja učiteljica. Desilo se, eto, igrom životnog slučaja, da je moja majka postala i moja učiteljica. Bilo je komplikovano govoriti joj Vi, u školi, a Ti, kod kuće i često sam grešila. Sećam se, jednom sam zaboravila šta imamo za domaći. Pitala sam mamu da mi pomogne. Ona reče: "Kako bih ja mogla znati šta ti imaš za domaći?"
"Ali", pobunih se,"ti si mi učiteljica!" "Ne, ne", objasni mi," ja sam ti u školi učiteljica, a kod kuće, mama!"
Nikada više nisam zaboravila nijedan domaći. Naučila sam da moja petica bude najjača i da budem najbolja, među najboljima, ne ugrožavajući druge. Naučila sam da voleti dete, znači osamostaliti ga za život. Nahraniti ga duhovnim vrednostima i poslati od sebe.
Moje seoske učiteljice, moje čarobnice, majčice, više nema.
Ostaje ova priča, sećanje na neka davna divna vremena i prilika da se o njima govori.

 

Vesela Bogdanović, najbolja učiteljica Makedonije, osnivač ANN_EX_YU, o svojoj nastavnici:

Moja najdraža učiteljica je Nataša, nastavnik maternjeg jezika. Radila je u mojoj sadašnjoj školi, u Ivanjevcima kod Bitolja. Ona je moja voljena mama Nataša. Nije više sa nama na ovom svijetu, ali je u mom srcu i srcima svih onih kojima nedostaje.
Znate šta? Moram da vam kažem da ja nisam imala šanse da postanem bilo šta drugo, osim učiteljica. Porasla sam uz knjige i nastavničke pripreme, posmatrajući moju mamu kako se do ponoći priprema za školu. I pored toga, uvjek je imala strpljenaja za porodicu, ali i obilje ljubavi prema poslu. Dnevna planiranja, testove i radne listove je radila ručno, nije bilo copi - paste rešenja. Naučila sam od nje da nervozu, zamor i lične probleme, ne prenosim na moje dijete, porodicu, ali ni na moje đake. Oni nisu dužni ništa, već zaslužuju nasmijanu učiteljicu, mamu, suprugu, punu strpljenja i razumjevanja.
Mojoj mami, mojoj učiteljici, njoj nije bilo važno čija su deca u pitanju, niti gdje im je razredni starješina da riješi pedagošku situaciju, ona je bila svima i majka i razredni starješina. I nije joj to predstavljalo napor. 
Nije znala za danas popularnu riječ empatija, a empatiju je primjenjivala svakodnevno. Bila je ljubazna, srdačna i strpljiva u svim situacijama. Nije učila ni tehniku "bajaderu", a ta „bajadera“ joj je bila normalan pristup za davanje povratne informacije oko postignuća, tako prirodan, baš u skladu sa njenom ličnošću i potrebom da nikoga nikada ne uvrijedi.
Ona se nikad nije obraćala ljudima, nama i đacima, u jednini, uvijek u množini: „Vaso, zašto danas nismo napisali domaći zadatak? Jeli bio tako težak?“ Ili: "Vladimire, ovaj test nismo uradili najbolje, možemо li mi bolje sljedeći put?" Ta množina, i tada i danas, pomaže nama svima, ne samo u školi, već i u svakodnevnom životu u međusobnoj komunikaciji. 
Takva je bila Nataša, nastavnica maternjeg jezika u Ivanjevcima, moja majka, moj uzor u svemu.

 

Željana Radojičić Lukić, najbolja učiteljica Srbije, osnivač ANN_EX_YU, o svojoj nastavnici:

Na saznanje, da će mi matematiku predavati Milica Marić, "najopasnija" matematičarka od svih "opasnih" matematičara, dobila sam preporuku starijih učenika sadržanu u jednoj oporoj rečenici: "Oborila je na popravni rođenu sestru, menjaj odeljenje, ako nisi neki matematičar"! Istina, nisma promenila ni odeljenje, a nisam ni bila do tada neki matematičar, ali će mi kasnije ta rečnica pomoći, da mišljenje o nekome ne formiram na osnovu tuđih predrasuda, već na osnovu ličnog iskustva.

A profesorica Milica, ona je bila sve drugo, samo ne "opasna" i bezosećajna, kakav je mit o njoj formiran. Požrtvovanim stavom učila nas je da nije gubljenje vremena pomagati drugima, ali da se moramo truditi da rezilijentnost postane naš način života, baš kao što je bio njen, jer vreme kojem smo išli u susret neće nas maziti, govorila je. Kao da je predosećala da ćemo obrazovani lakše pregrmeti nadolazeće bure i oluje, što ratne, što poratne.Istina, nas je čekao i tornado. Veštinom oblikovanja časova pomagala nam je da zavolimo matematiku, zahtevan i težak predmet, a energiju koju je trošila na svaki takav čas, dobijala je nazad, pri svakom našem uspehu. A bilo ih je. 

Saosećajnost je pokazivala za svaku našu strepnju, strah i nesigurnost, jer je znala da odlučnim građenjem poverenja, između nje i nas, može postići najviše.

Razbibriga joj je bila svakodnevna potreba kojom nas je nadahnjivala, jer je njena duhovitost i primerenost reakcije u neobičnim pedagoškim situacijama, na nas delovala podsticajno, pokrećući najskrivenije potencijale za stalni rad na sebi. Crpljenjem poslednjih atoma snage, stvarala je kod nas naviku za svakodnevnim radom, dok je svojim veselim duhom bojila naše odrastanje, i tokom, ali i nakon nastave. Miličini časovi se nisu završavali u učionici, oni su trajali svuda, i u samoposluzi, na ulici, ali neretko i u njenom domu. Rasli smo sa njom, ali i ona sa nama. Takva je i danas, moja profesorica matematike, Milica Marić iz Banovića /danas iz Bijeljine/, žena koju sa lakoćom i voliš  i poštuješ.

 

 

.........